Београдско беседништво средњошколаца

Београдско беседништво средњошколаца

Београдско беседништво средњошколаца  одржано je 26.новембра 2013. године у Математичкој гимназији Београд. Жири, у чијем саставу су били Неда Арнерић, глумица, Мирјана Мићић, професор српског језика, Љиљана Маловић Козић, професор филозофије, проф. др Војислав Јелић, професор реторике - председник жирија и Радивоје Благојевић, професор социологије, одлучио је да прву награду додели Срђану Барашину, ученику Гимназије из Бања Луке, а другу награду Стефану Бољевићу из Гимназије “Слободан Шкеровић” Подгорица, док је трећа награда припала Биљани Тодоровић из Филолошке гимназије у Београду. Средњошколци из гимназија у Бања Луци, Подгорици, СШ “Петар Кочић” из Зворника, Прве, Пете, Шесте, Филолошке и Математичке гимназије у Београду, Правно-пословне и Геолошко хидрометереолошке школе “Милутин Миланковић” Београд говорили су на једну од тема: Разговор је души посластица - Његош, Тесла је осим физике знао и како да изабере културу у којој ће се остварити, културу која је имала капацитет да удоми његову генијалност и слободна тема.

 

Прочитајте беседу наше ученице, Биљане Тодоровић  

 

 Шта би данас Исидора рекла Његошу

 (беседа коју је инспирисала Књига дубоке оданости Његошу Исидоре Секулић)

               

У години кад се Нобелова награда за економију додељује чак тројици светских експерата који о берзи и кретању тржишта капитала имају потпуно супротне ставове и један другом обарају теорије, један мали балкански народ обележава два века откако је луча са Ловћена почела да обасјава смисао. Зато, попут оних који су гледали на Вол Стрит, а онда схватили да су за све то време видели само Потемкиново село, ми полако искачемо из Исидориног бурета – склоништа и утопије, после кога лучу смисла не замењујемо прскалицама и ватрометима привидног успеха. Ко није имао своје буре осаме бар једном у детињству,  тај не може разумети ни ову беседу, а ни оно због чега је она, Исидора Секулић, када су јој приговорили занос и дубоку оданост идеалу, своју другу књигу о Његошу спалила.                      

Данас када су нам видици у перформанси „led full HD 3D”, њеним позајмљеним погледом кроз прорез међу даскама бурета, ја видим људе који ће раздувати лажно песништво кљакавих носталгија, отровати лажни морал ситних интереса, запалити ритину грађанских врлина под којима гмижу змијолике личне амбиције, „видим да се један велики национални склоп јежи и протеже, да се сва раса збија у неколико људи”, оних који се јављају пре и остају после потопа. Лучоноше међу неонима. Апостоли самоће велеграда. После Јефимије једна Ксенија, Исидора и Аница, после Саве, један Павле, Момчило и Новица,...и због њих пожелиш да анђели проговоре гласније како би их сви чули.  А потоп је последица а не оправдање. Као што се после сваког потопа издиже острво, тако и они којима се храброст не мери по животним стандардима, иметку, угледу и статусу, већ према врлини и разборитости, из тог истог потопа изналазе смисао – тај пламен божествени у ништавном храму ових прометеја.

Један пожар не чини буктиња, већ пламичак који га започе – вјечна зубља вјечне помрачине, нит догори, нити светлост губи. Попут свица, човек проноси сачувану светлост неких далеких и већ угашених звезда које су га за своје трајање изабрале да настави живот ватре, која ће се кроз poieses вратити у простор и у вечност. То је оно знање које се зна из себе, или никако. То је тајна свица. А тајна оних других је да неће да верују ни свицу ни Прометеју, а кажу да верују у Теслу. Ти ни о Тесли ништа не знају. Сви знају да му је Марк Твен видео анђеоска крила, али да ли ико од присутних зна шта се догодило у клубу Еликот 1897. године, када је већ извештач Niagara Gazzete објавио да је „Тесла идеалиста”.

Поводом почетка рада електране на Нијагариним водопадима, пред око 350 000 најистакнутијих пословних људи, Тесла је одржао свој чувени говор скромности, тражећи опрост за људске мане и хвалећи све друге проналазаче који су му претходили. Марк Сајфер је прокоментарисао да је тај говор открио научниково „мрачно наслеђе оног што је, дубоко усађено и потиснуто у њему, прострујало његовим венама” у признању властите инфериорности. Ти људи су имали капацитет да плате Теслину струју, али нису могли да осете пламичак људске врлине. Јер само тренутак касније он је био видљив у Теслиним завршним речима: „Али надам се да у мојим недотераним реченицама има нечег вредног ове јединствене ситуације у којој се налазимо”.  

Данас, по Лучиндану 2013. године, док на Вол Стриту берза одлучује о статусу моћи, а нобеловци Фема, Хансен и Шилер пишу у Стокхолму беседу захвалности у стилу софиста, не могу а да се не запитам шта би данас Исидора рекла Његошу. Знам само да она њена „шака шодера бачена у рупе наше некултуре” није била узалудна. Нахранила је неке мале свице.