Шта би Вук данас рекао?

Емилија Вранчић, ученица I-7 (проф. Александра Кузмић) освојила је прву награду на Литерарном конкурсу Вукове задужбине и Друштва за српски језик и књижевност, расписаном поводом  150 година од смрти Вука Стефановића Караџића. Њен рад на тему Шта би Вук данас рекао? надасве је личан, обојен Емилијиним препознатљивим смислом за хумор. Свечано проглашење победника и уручење диплома и награда било је уприличено у Карловачкој гимназији у недељу 11. маја 2014.

Ученица II6, Јована Костић (проф. књижевности Мирјана Стакић Савковић) добитница је  друге награде на истом конкурсу.  

Емилијин и Јованин рад  биће објављен у Даници за младе за 2015. годину, заједно са другим награђеним радовима.

Рад Емилије Вранчић

Шта би Вук данас рекао?

Вукова кућа у Тршићу је скромна и мала, што не помаже када си на школском излету са неколицином друге деце и патиш од клаустрофобије. „Дрво, свуда…”, шапуће једна девојка тик иза мене, због чега осећам њен дах на врату од којег ми је нелагодно. Али стварно, ух, све је од дрвета! Замишљам Вука како седи за столом и са главом у шакама покушава да докучи шта му је Старац Милија испевао или како мрси бркове док лежи на кревету и размишља о томе како ће његово састављање Црвеног бана допринети очувању српске културе. Моја машта је игнорисала чињеницу да је у овој кући живео само мали Вук, дечак заштићен од вештица и несвестан улоге коју ће одлучним покретима свог пера, неку годину касније, остварити одрастао човек.

Окренуо се и приметио да га гледам. До сада сам већ схватила да је моје дневно сањарење отишло предалеко и да су за то вероватно заслужне теткине бомбоне којима је истекао рок, али када је Вук устао са кревета и наставио да гледа у мене, била сам сигурна да ми је сунце ударило у главу.

,,Што вас је тако много?”, рекао је делујући крајње збуњено. Закључила сам да га остали не виде и да не би био добар домаћин у емисији MTV Cribs.
,,Дошли смо да видимо где је рођен великан српског језика.”
,,Одакле сте?”

,,Из 2014, 150 година након Ваше смрти.” Био је затечен и радознао. ,,Мм, да. Баш сте доста пропустили, али некако је најбитнија 1868. Да чујете шта се тад десило..." Задовољна учинком својих речи, наставих са старом и добро увежбаном причом, као да одговарам.

Током следећих неколико месеци Вук ме је свуда пратио. Уживао је на часовима српског језика и показао се као добар друг на контролном из историје језика. На књижевности бих приметила нежан осмех који му игра испод бркова кад бисмо анализирали неку од песама које је забележио. Усред часа би се присећао старих времена и сладио се мојом муком што не могу да пратим и његове и професоркине речи у исто време.

,,Ее, тај Тешан Подруговић, о коме ти сада тако лепо учиш, био је јединствен. За свога живота никог нијесам нашао да зна пјесме као што их је он знао! Много је било лакше са њим него са Старцем Милијом. Тог док сам нашао, па док сам записао пјесме од њега… Петнаест дана ми је било потребно за четири пјесме. Петнаест дана! Али зато Подруговић…он их је казивао и разумео.”

,,Све је то супер, Вуче, али сада стваааарно…”

,,Причали су људи да нијесам нормалан! Погледај оног лудака коме је само до пјесама и беспослица којекаких. Мани се њега! Ее, а ја теби сада казујем. Да ли би тако говорили да сада виде моју слику на зидовима сваке учионице? Или да су чули за Вукову диплому? Хе хе хе.”

Волела сам да будем са Вуком. Био је срећан и поносан, а мени је било мило да га гледам. Колико се само смејао када је професорка српског рекла: ,,Знате, децо, није Вук пао са неба! Реформу је пре њега започео Саво Мркаљ…”

Између разговора о бројним Вуковим присталицама и несносног оглашавања школског звона, једна Вукова мисао ме је навела на размишљање.

Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумјевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.

Схватила сам да грешимо, али сам покушала да нам нађем оправдање. Питала сам се чиме је нестајање српског језика почело и која је моја улога у томе?

А Вук би се неретко задубио у мисли и загледао у једну тачку. Сметала му је наша екавица и није разумео поједине енглеске позајмљенице.

,,Вуче, слушај. Најбоље би било да пређеш преко тога. Некада смо принуђени да
користимо речи страног порекла.”

,,Свјестан сам тога. Али ми се не свиђа правац којим наш језик иде. Године и године сам провео скупљајући пјесме, преводећи страна дјела на српски...Зашто? Богатио сам српски рјечник како бисмо имали своје ријечи, а сада слушам језик који разумем, али којим не говорим.”

,,Ниси једини који се тако осећа. Али разлика између тебе и нас је што ти не можеш ништа да урадиш. Да ли си спреман да препустиш бригу о језику нашим слабим али вољним рукама?”

,,Теби сигурно нисам! Толико жаргонизама користиш, који ће те ваљани момак женити?”
,,Тако, скрени са теме! Престаћу да користим жаргонизме и бићеш поносан на мене, само ме гледај!”

,,Научи нешто и да скуваш, па ћу бити још поноснији.”

,,Уф!”
На звук његовог смеха и ја почињем да се смејем.

,,Ее, видиш. Да имаш сада ʼкњигулицаʼ (facebook), послала бих ти ʼсмешкаʼ.”
,,Оног са широким осмјехом или са благим?”

,,Широким.”

Вук је из мог живота отишао исто онако изненадно као што се у њему појавио. Без икаквог наговештаја, без поздрава. Сада поново могу да спавам докле хоћу, јер нема нема њега да ме буди када му је досадно.
,,Веруј ми, да има неког другог са ким бих могао да причам не бих се замарао тобом.”
,,Коме је до приче у 7 сати ујутру?!”

Тада сам хејтовала, пардон – мрзела све то, али сада ми недостаје. Додуше, Вук ми јесте оставио једну поруку, за коју мислим да је намењена свима који говоре српским језиком, а не само мени.

Рано је јутро, те сам уграбио згодну прилику да ти напишем ово опроштајно писмо. Зраци налазе свој пут кроз твоје ролетне и ја размишљам о томе да их склопим. Али то не радим.

У твојој граматици сам прочитао да једина права сталност у језику јесте промјена. Слажем се са тиме, али ми је тешко да то прихватим. Можда ово звучи иронично јер сам тај коме је раније било највише до мењања. Али ме разуми када ти казујем да сам имао слику савршеног српског језика, слику језика који је по мојим мјерилима, а која није у потпуности остварена.        

Међутим, задовољан сам и срећан јер је главни циљ мог рада остварен –народни језик је постао књижевни. Не могу бити поноснији, дао сам све од себе. И као што си рекла, на оно што се данас дешава не могу да утичем. Али ти можеш.
Труди се да останеш верна свом језику, користи што мање позајмљеница. Читај књиге и богати свој рјечник. Пиши ћирилицом.

То је све што имам да кажем. Нисам разочаран