Крф - Путопис

                                                                На Крфу сто година касније

               Поводом стогодишњице искрцавања наше војске на Крф, Министарство спољних послова Републике Србије је одабрало Филолошку гимназију да се побратими са лицејом Кастеланон Месис са Крфа. Пријатељи са Крфа су код нас дошли у априлу, када смо у Руском дому извели Свечану академију на српском језику, уз превођење на грчки. У новембру смо узвратили посету и на путу ходочашћа наших предака, у разговору и дружењу са Грцима провели неколико дивних дана. Једанаестог новембра, на дан потписивања примирја у Првом светском рату, дан који се у Србији слави као државни празник, заједно са нашим пријатељима одржали смо још једну Свечану академију, овога пута на Крфу, у лицеју Кастеланон Месис. На пут је кренуло 17 ученика, професорка Драгана Ћећез Иљукић (сценариста Свечане академије), професорка Бранислава Пљакић Пириватрић (преводилац) и директор Филолошке гимназије др Душко Бабић.

                                                                 Бранислава Пљакић Пириватрић,

                                                                    професорка класичних језика

 

Први дан (9. новембар)

На путу из Београда према Крфу

             Било је неке прозрачне хладноће те вечери. Чак је и померени сат већ омркао  када смо кренули на пут за Крф. Спаковани су кофери, мали знаци пажње који подсећају на Београд, костими, шешири, војничке чизме, за потребе сцене из Првог рата, акорди, написане речи на грчком, српском и енглеском, стихови песме Τις δικαιοσύνης ήλιε νόητε, превод са српског на грчки, јастуци, велики шалови, мека ћебад, у која смо се увијали на дугом путу и увек велика очекивања, од сусрета, предела, градова и људи на које ћемо наићи.

Други дан (10. новембар)

Игуменица, Крф, Дасија

            Ноћ је била напорна за пут, промицала су светла, сенке и тихо изговорене речи. Неки су успели да се успавају и са зором смо ушли у Грчку. У Игуменицу, омањи залив, у северном делу јонског приморја, одакле је требало трајектом наставити до Керкире, стигли смо у 9.30, по грчком времену. Било је кише тог јутра, карактеристичне за то доба године, али се она задржала само у барама које смо с лакоћом прескакали. У луци је стајао укотвљен велики брод са широким белим трупом, застакљеном палубном кућицом и црвеним надвођем, облаци су се тек размицали и море се пљускало уз обалу. Један црни пас луталица је лежао у своме сну наспрам брода, не примећујући ни хладноћу, ни гласове пристиглих путника. Када смо зашли у мале улице обалног града, наишли смо на пузаве крошње боје раних трешања, затворене жалузине, модрозелене сјајне листове у крошњи лимуна, и изобилан плод. У брду, над луком наишли смо на врт тролисних кактуса и понеки бор који се издизао над стрмином. Са истока Игуменицу заклањају планине.

             Није прошло много времена, јутро се подигло над луком, разведрило се и све је прекрила светлост са истока. Сушили су се плочници у главној градској улици, мешали су се кораци и гласови локалног становништва и мање групе туриста. Наишли смо на свеже испечене пите, насмејану девојку у локалном кафићу, са необично плавим очима, која нас је послужила топлим напицима. Мирисао је млевени пистаћи. Прошли смо поред продавнице музичких инструмената, и ретко црвених гитара, неколико балкона са византинскоплавом оградом и знацима јесени у гранама које досежу до њих. На улазу у једну од продавница затекли смо уредно спакован провидни кишобран,  маслину у саксији и пролазнике који се не осврћу на странце.

              На обали је море запљускивало ситан камен  и изазивало  једва видљиву ерозију. Чамци су се, низ десну страну обале,  повремено љуљушкали и додиривали својим бокобранима. У луку је улазио трајект, ми смо се припремали за укрцавање, а пас који је до малопре спавао, подигао је главу и пратио наше кретање.

              Одлазећи из Игуменице, трајект је остављао  широки траг за собом, јер се море враћало на једну, а ветар је дувао низ другу страну површине. Само се назирао светионик у Игуменици, када су нестали обриси града и ми смо се загледали у копно испред нас. Мирисао је препечени хлеб  и качкаваљ, који су служили у сендвичима на трајекту, продирало је сунце дубоко у трбух огромне кабине на њему. Седели смо лицем окренути према копну којем смо пристизали. Неколико њих је заспало, а неки су седели на палуби, ушушкани капуљачама и осећали со на уснама од ветра и воде. Када смо се приближили, угледали смо стари град Крф у сенци, пошто се сунце измакло на другу страну. У луци су нас чекали Елени, Симон и Игор. Сусрет са Грцима домаћинима и нашим човеком на грчком тлу био је пун осмеха и разумевања за пут који је трајао двадесет и један сат.

           У Дасији смо спавали у вили на узвишењу, окружени дрветом наранџи и мандарина. Са наших балкона смо гледали обалу, од које су нас одвајала стабла маслина и осталог приморског растиња. У новембру наранџе још зру. Светлије наранџаста кора је покривена дугуљатим уским чврстим листовима и под њима плодови висе, вукући гране наниже. Мандарине су сазреле, јарконаранџасте  и већ потпуно слатке. Прска им кора док се гуле и остаје у порама на прстима мирис благ.

            Прве вечери пада киша, и не личи да се икуда може. Већ после великог пљуска, почиње спорије да пада, све док се потпуно не заустави. Одлазимо до града Крфа, где вам се чини да нисте ту први пут. Да ли од сусрета који су дуго припремани или од некакве блискости међу путницима, или од тла на којем смо. Тек, вече полако промиче, мешају се мирис кише, чаја од јасмина и колачића од цимета. Седимо у самом језгру старог града и сазнајемо да су неке куће старе и триста година, да их је готово немогуће обновити, јер су дрвене греде у њима толико извитоперене од влаге да би се могле угрозити околне грађевине уколико би се нешто покушало. Трагови богатих Венeцијанаца, који су подизали своје задужбине за живота, могу се срести на сваком кораку. Може вам се учинити да ћете срести понеког свог, ако останете још неко време, јер те уске улице са малим трговима у средишту подсећају на стари српски град са приморја.

            Прве ноћи на Крфу схватили смо колика је влага на острву када смо легли у постељу. Чаршафи, прекривачи, јастуци  били су обавијени влагом, али је у соби било толико топлоте да смо преморени утонули у сан чим смо спустили главе на јастуке.

             Крфљани кажу да су од толике влаге дуго млади, али да им зато кости рђају.

Трећи дан (11. новембар)

Сусрет са побратимским лицејом Кастеланон Месис, Ахилеон, Гувија

Устали смо сасвим рано да бисмо спремни ушли у дан. Најављена је олуја која чупа дрвеће, али је сунце од јутра пустило свој зрак до свих места на која смо тог дана стигли. Возили смо се до старог града поново. Тамо нас је сачекала Елени, професорка француског, домаћин, и била водич до њиховог лицеја. Пред школом су нас дочекали ученици у традиционалној ношњи  и њихов директор Анастасиос Потамитис. На пропланку, уз стару цркву, била је школа.

Постоје дани и сусрети који се понесу заувек у очима. На Крф смо стигли поводом обележавања стогодишњице од Великог рата, као потомци славних предака. Заменик градоначелника града Крфа Јоргос Каридис је дошао да нас поздрави и укаже част. Отворили смо велику шкрињусећања: говорили смо и певали на грчком, рецитовали, глумили и читали текстове на српском и грчком.

Ученици домаћини су нас учили да играмо сиртаки. Када смо плесали сиртаки, сви смо говорили истим језиком и није било препреке загрлити некога и преплести корак. Радост сусрета  је подељена на сцени  и само се наставила у сатима који су уследили. Време се на Крфу тих дана мерило тренуцима, јер су ђаци домаћини и суботом били у школи и требало је уклопити још неко виђање и продубити познанства из Београда.

Није било дилеме да су нас дочекали као у старим временима како су се дочекивали драги гости из далека. Са стотину ђаконија које су припремиле мајке са својом децом. Нису изостали не само укуси него и онај редак зачин, што га понесу јела справљена од срца. Наслагани плехови у низу изобиља били су оно што је остало и није се могло ни начети. Свака уста су по укусу очију пробала понешто. На крају су се сви сладили. Неки се сећају колача који они питом зову – крем од ваниле слаган на танке корице од прхке масе, потковичасти медењаци са циметом и ђумбиром, малине у густом белом крему са комадићима пишкота, слагане јабуке, чоколадни комади торте или бомбице са чоколадним мусом... 

Када смо кренули из школе наших домаћина, аутобус се дуго спуштао низ стрме завијутке, опуштеност и  пријатност је захватила све, па су се најпре тихо, а онда јаче умножавали гласови уз неке наше песме. Сунце је обасјавало читав предео, и они, који су кренули пре само два дана из Београда, данас су на позорници постали старији за читав центиметар, само што се то не види тако лако голим оком. Присуствовати таквом узрастању, био је тајни маневар због којег се и креће на овако далек пут.

Кретали смо се према Ахилиону, летњиковцу аустроугарске владарке Елизабете, познатије као Сиси. У Ахилион смо ушли кроз гвоздену капију са именом исписаним грчким словима. Обишли смо дворац и направили неколико заједничких фотографија хватајући одразе у огледалу, иза скулптура и покућства. Сишли низ црвени тепих и изашли у врт. У дну врта је видиковац одакле се пружа поглед на град Крф. Стазом под бршљаном прошли смо до једне од скулптура, посвећених Ахилеју. Сазнали смо да је током Првог светког рата за француске и српске трупе на том месту била болница. У врту смо се задржали низ стазе и путељке, мада су нас пожуривали.

До Гувије смо се возили посматрајући небо и облаке. У једном тренутку смо преко мора угледали куће и над њима дугу. Ко ће ухватити обојени лук својим објективом?! Са том сликом у очима, већ за свега неколико тренутака, долазимо до места на обали где се српска војска током Првог рата искрцавала. Све се ту претвара у један тренутак сусрета са оним што се може подићи у теби, док таласи избацују сенке пристиглих бродова. То је место над којим се можеш прекрстити и дотаћи дланом површину воде над којом се срце стеже од помисли на оно што је било. Одмах уз обалу стоји спомен-плоча на којој уписано ћирилицом стоји подсећање да се српска војска ту искрцавала  од јануара до априла 1916. године. Ту застајеш и сабираш се, време само одмиче...

Запутили смо се према граду Крфу. Када смо стигли, падала је киша. Ходали смо улицама сазнајући да су у време Ускрса ту дани и тргови пуни људи, разбијених крчага, којима отпочиње сезона, и живота који се непрестано обнавља сваког априла.

Вече смо провели у старом граду, где нам се чинило да се лако може залутати и да није лако изаћи из тог лавиринта. Сазнали смо да су Млечани намерно тако подизали улице да би непријатељ, ако би туда зашао, брзо залутао. У излозима смо видели оно што се само у новембру може видети, уколико тада дођете на острво: понека ситница, упаковане кутије са посластицама које поклањају једни другима за дезерт  недељом, маслине, маслиново уље, кумкват, слатко и ликер од кумквата, ретко отворена галерија, цвећара са руком исписаним телефоном, за случај да цвећарка није ту, а вама је неопходна украсна биљка, дрвене потрепштине за кућу и много замандаљних врата, прозора, капија, јер напросто сезона киша је и шта би један туриста по таквом времену тражио на тако осунчаном острву током пролећа, лета и ране јесени.

Било је лако и лепо уснити у топлој постељи док се напољу надвијао облак, који је закаснио читав један дан.

Четврти дан (12. новембар)

 Српска кућа, Стара тврђава, Црква Св. Ђорђа, Црква Св. Спиридона, Музеј азијске уметности

Пред зору, у пет и шест минута, пукао је однекуд гром. Био је чујнији, под равним кровом наше виле и дуже се разлегао његов ехо, све док је са узвишења сишао према мору.

За њим је уследио још један, много слабији. Тек кад смо се промешкољили по креветима, схватили смо да су се неки пробудили у истом положају, у коме су и заспали. О томе смо током доручка у таверни, уз обалу, причали, док нам је љубазни Грк износио шоље за чај, премештао кашичице, резао хрскави хлеб и разносио тањириће.

После великог невремена од претходне ноћи, пружио се зрак низ море и оно се шумније таласало, али се осећао мир пратећи нас од јутра.

Стигли смо до Српске куће. Звонили смо и дали знак да смо стигли. Врата нам је отворио кустос српске куће, Љубомир Сарамандић. У мноштву материјалних трагова које су Срби оставили на Крфу, Љуба је проникао у нешто сасвим нематеријално – он посебно говори о стању духа српског војника, официра и цивила. Са толико посвећености, вере и достојанства прича о колективној свести српског војника, идентитету и самопоштовању да се пред њим сваки посетилац преображава у ходочасника.

После обиласка Српске куће, упутили смо се са својим домаћинима према Старој тврђави из 10. века. Прешли смо мост, чули занимљивости и упутили се ка цркви.  До светионика, који је на врху тврђаве,  нисмо могли, јер је дувао толико јак ветар да смо се кретали унатрашке, са капуљачама на главама, загрљени у групама. Море је подизало огромне таласе са бочне стране утврђења и небо се модрило од облака. Тако смо стигли до Цркве Св. Ђорђа. Убрзо је почела да пада киша. Пожурили смо у одласку да умакнемо облаку, али тог дана није било као претходних. Тог дана је неко дуго цедио облак и падале су крупне капи и брзо правиле локве свуда око нас.

Морали смо да застанемо и скровиште пронађемо под луковима тврђаве. Ништа паметније и лепше нисмо знали да радимо на том месту него да певамо. Наши гласови су одзвањали и киша је дуго падала.

После сат времена смо успели да кренемо. Отишли смо до Музеја азијске уметности у којем се налазе драгоцени експонати са Далеког истока.

Тог дана смо обишли Цркву Св. Спиридона, запалили свеће, добили благослов и кренули на заказане сусрете да сложимо утиске уз топле напитке. Напољу је опет пљуштало.  

Како је прилазила ноћ, тако је и киша стала.

Пети дан (13. новембар)

Наспрам острва Видо, одлазак са Крфа

„Јачина ветра је четири бофора. Не идете на Видо!”Тако су нас обавестили наши домаћини. Било је ведро, осунчано и само се по ветру могло знати да је новембар. Стали смо уз обалу наспрам острва Видо, певали „Тамо далеко” и спустили руже у таласе. Неки нису имали даха да изговарају речи. Само су тихо присуствовали. 

Уследила је одлука о поласку. О растанцима нећемо на овом месту.

Трајект је лагано клизио кроз јутро и удаљавао нас са места где смо живели са Грцима као са својим ближњима, читава три дана.

                                                                              Драгана Ћећез-Иљукић, проф. српског језика