Крф - Утисци ученика

„Тамо далеко, далеко од мора/ тамо је острво моје,/ тамо је Керкира”, измењени су стихови оригиналне песме „Тамо далеко”  која описује живот наших предака на острву у Јонском мору.
Седећи на трајекту и остављајући за собом братски народ, наше Крфљане, схватили смо колико нам је Крф прирастао за срце и могли смо да разумемо осећања српске војске када су писали о месту које им је након преласка преко Албаније уливало једину наду да ће се некада вратити у отаџбину.
Прилазећи луки када смо долазили на Крф, град је изгледао старо, уморно, мали, а опет тако гостопримљив. Сећам се да сам помислила како једва чекам да лутам његовим улицама, упијам мирис кумквата, цвећа, тамјана око цркве Светог Спиридона, његовог заштитника, упознајем становнике, гледам њихове осмехе, ходам макадамом који одише историјом и где су наши преци оставили трагове.
Сада, неколико дана касније, срце ми лупа у ритму Крфа и таласа на његовим обалама. Крф, Керкира, Корфу – колико год назива постојало на свим језицима света – има Душу! Велику, живахну, младу, чисту, неискварену, пријатну, пуну љубави, разумевања, жељну да помогне, да насмеје, да усрећи, да пружи уточиште, да топло загрли! Дочекао нас је као да се враћамо својој кући након дугог путовања, а не као да смо први пут крочили на његово тле. Највеће богатство Крфа јесу људи, који оживљавају дух свог острва кроз гостопримство и осмехе упућене странцима. Но, ми се нисмо осетили као странци тамо. Осетили смо се као да смо упознали део себе који бивствује у Керкири.
Очи су нам засијале када смо се, након седам месеци, видели са пријатељима из гимназије Кастеланон Месис. „Ви сте најбољи пријатељи које ико може имати. И смешно је, али имам осећај као да вас познајем цео живот, али не познајем вас тако дуго, зар не?”, цитат је из филма „Чаробњак из Оза” који је обележио наш поновни сусрет. Иако смо у Београду провели заједно свега неколико сати, а комуникацију током лета наставили преко друштвених мрежа и повремених разговора на скајпу, пријатељство са нашим Крфљанима (већ смо их присвојили, као и они нас ) добило је прави смисао на километрима удаљеном острву. Загрљаји у дворишту гимназије када су нас угледали, сјај у очима, откуцаји срца у ритму сиртакија који смо играли са њима у Београду, Сунце које нас поздравља и ветар који мрси косе како би прекрио сузе радоснице изазвали су буру осећања у свима нама. Главна улица, трг Спијанада, хол Музеја азијске уметности, парк недалеко одатле, шеталиште испред улаза у тврђаву сада су места испуњена сећањима и успоменама на тренутке које смо провели са пријатељима, браћом и сестрама са Крфа.
Не знам да ли Ви верујете у судбину или Бога, али ја сам сигурна да посета њихове гимназије Београду и одлазак наше гимназије на Крф нису случајности или само формалности поводом обележавања стогодишњице искрцавања српских војника у Гувији, на Крфу. Верујем да су нам наши преци баш 100 година после страшних догађаја у Првом светском рату послали доказ правог пријатељства и љубави и показали да даљина не мора ослабити љубав према домовини уколико прихватите гостопримство и домовину дивних људи са божанственог острва у Јонском мору.

Таласи, чувајте српске јунаке у Плавој гробници!
Ветре, зањиши борове на оству Виду у знак поштовања српских јунака!
Галебови, певајте тужну песму над њиховим гробом!
Бродови, одајте им пошту и тихо пловите модрим Јонским морем!

Крфе, хвала ти што си прихватио наше чете у своје наручје!
Хвала што си пружио уточиште очевима и синовима изгнаним из Србије!
Хвала што си пружио љубав и загрљај правог пријатеља!
Хвала што си показао гостопримство!
Хвала што нас и даље волиш истом снагом!
Крфе, поздрављам те до поновног сусрета!            

                                                              Исидора Глигорић

 

Krik radosti ili bolni jecaj istorije –

jato galebova vodilo je naš trajekt prema Krfu. Novembarsko podne osunčalo je ostrvo pastelnih boja. Od trenutka kada smo kročili na obalu preplavili su nas zadivljenost i strahopoštovanje. Prvi put smo ovde, a kao da smo oduvek. Krfljani su nas dočekali punog srca, kao svoj bratski narod. Koliko su oni bili radosni kada smo im pevali i govorili na grčkom jeziku, toliko smo mi bili oduševljeni saznanjem da su se mnoge naše reči očuvale u njihovom lokalnom govoru. Krf je mirisao na masline i kumkvat. Na prvi pogled podsetio nas je na kućicu za lutke – sve je minijaturno i savršeno sređeno, a fini su prelazi iz starog u novo, antičkog u savremeno. Bilo je veličanstveno odškrinuti riznicu istorije baš u vreme dok su se Krfljani još jednom poklanjali moštima svog zaštitnika, Svetog Spiridona. Ovog puta nismo uspeli da posetimo ostrvo Vido, ali poklonili smo se Jonskom moru i pevajući „Tamo daleko” bacili u more bele ruže u slavu naših predaka. Rastali smo se sa našim prijateljima, sa bolnim parčetom srpskog identiteta, sa ostrvom...a i dalje smo tamo – na kamenitim plažama, kulama starog grada, vidikovcu Ahiliona, i zato se vraćamo opet!

                                                                                    Katarina Lazić

 

Све се догодило пре тачно 100 година... Зима. Глад. Страх. Очај. Смрт. Сви они су били сапутници српске војске и народа на путу ка спасењу. Кроз сурове пределе, преко завејаних албанских планина наш народ се пробијао свим снагама како би дочекао светлост сутрашњег дана. Нада је била њихов покретач и звезда водиља. Многи, нажалост, нису успели да дођу до циља. Велики број мушкараца, жена и деце посустао је на овом путу. Али они, чија су измучена и исцрпљена тела успела да доспеју до обала Крфа и Вида, пронашли су помоћ у братском народу. Рука хуманости и пожртвованости отворила је врата Србима очајним у потрази за скровиштем.
Као што кажу „Историја се понавља”. Српски живаљ поново долази на Крф. Али овога пута другом приликом и другим поводом. Давне 1916. покретач одласка нашег народа на Крф био је сурови рат, а ове године то је само сећање на њега. Седамнаест одабраних војника наоружаних својим певачким, глумачким и плесним вештинама у пратњи 3 официра напушта Београд и одлази на Србима већ давно познато острво. Међутим, српски одлазак овог пута се не може поредити са оним од пре 10 деценија. Једино на шта бисмо се ми могли пожалити јесу неудобна седишта у аутобусу или бука мотора, док услове за овакав луксуз наш народ није могао имати  1916. године. Али оно што је некад и сад сачекало Србе на одредишту јесте гостопримство и љубазност грчког народа. Била ми је велика част упознати ове људе. Темпераментност и спонтаност у њиховом карактеру, као и балканска душа, која одише сваким атомом њиховог тела, неће вас оставити равнодушним. Склоност ка истинској љубави, дружељубивост и искреност Крфљана натераће ваше срце да лупа у ритму сиртакија док вам њихово друштво неће скидати осмех са лица.
На овом тродневном путовању смо осим чари Крфљана упознали и лепоте самог острва као из бајке. Божанствена природа и видици који одузимају дах су најједноставнији начин да се опише изглед Крфа. Али речи нису довољне. Уске улице главног града Керкире увијају се под нашим ногама, а сићушне таверне, посластичарнице и сувенирнице нам дају шансу да осетимо и окусимо чари Крфа у малом. Трг Спианада, Црква Светог Спиридона, Ахилион – свако дело лепо на свој начин одише традицијом и историјом острва. Српска кућа у близини самог центра истински нас враћа у потресан период Првог светског рата и подсећа на голглоту коју је проживео наш народ. Као комеморација на овај догађај организована је приредба у школи Кастеланон Месис у којој су учествовала грчка и српска деца подсетивши све на братску љубав коју деле ова два народа.
Као лични коментар бих додао да је ово било једно од најлепших путовања које сам проживео. Неоспориво је да је 1916. Крф био мелем за тело Србима пруживши им неопходну медицинску помоћ, али не сумњам и да је био мелем за душу.

                                                                     Петар Витковић

 

Посета острву Видо била је онемогућена због временских услова, но то није спречило наше ученике да у атмосфери најдубљег поштовања отпевају песму „Тамо далеко” и, погледа упртих у Плаву гробницу, баце цвеће у воду.
Овом посетом учеици Филолошке гимназије представили су своју земљу и школу у најбољем светлу и допринели неговању сећања на страдање наших предака у Првом светском рату.

                                                                                         Јана Петровић

 

Svako putovanje obogati čoveka.Ovo na Krf je za mene bilo i čast i zadovoljstvo.Ispunjen sam radošću i ponosom. Svako od nas učesnika ispred dramske sekcije predstavljao je svoju državu, svoju školu i sebe kao pojedinca. Bilo je divno boraviti u nama prijateljskoj zemlji, doživeti tako posebne i vredne trenutke i upoznati nove ljude za koje se nadam da će nas dugo pamtiti. 

                                                                                                           Mihailo Belović

 

Kad sam čuo da ćemo putovati na Krf, uhvatila me je velika nervoza. Brinuo sam se o tome kako ću da zabrljam u predstavi, kako će proći putovanje i da li ću uštedeti ono para što sam imao. Ali kada je autobus krenuo, bilo mi je malo lakše i što smo se više približavali Grčkoj nervoza je bila sve manja i manja, dok nije potpuno nestala. Kad smo došli do luke bio sam sasvim opušten i oduševljen time kako je lepa bila luka. „Ako je luka bila zanimljiva, zamisli tek kakav je Krf!”, pomislio sam. Kad smo putovali trajektom, lepota mora je bilo skoro pa jedino o čemu sam razmišljao. Ruke su me bolele od naslanjanja na ogradu. Onda smo stigli na Krf. Bilo je fenomenalno! Sve ono vreme provedeno tamo i ljudi koje smo tamo upoznali su delovali nerealni! Nikad nisam upoznao niti video ljude sa toliko pozitivne energije i dobroćudnosti. Kad smo odlazili sa Krfa, uprkos tome što sam bio srećan što idem kući, bilo mi je mnogo žao što odlazim. Ne znam šta da kažem, osim toga da je iskustvo ovog putovanja bilo neverovatno!  

                                                                                      Nikola Savkov