46. ЛИМСКЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ

На  46. Лимским вечерима поезије представљена збирка поезије „Маслачци“, песнички првенац Петре Видаковић Цветковић, ученице Филолошке гимназије.

 Гост песник Лимских вечери – Душко Бабић, директор Филолошке гимназије

46. Лимске вечери поезије, одржане у Прибоју од 12. до 14. децембра 2018. године, протекле су у знаку Филолошке гимназије. Тим поводом су у граду на Лиму боравиле Пера Видаковић Цветковић, ученица шпанског одељења четврте године, прошлогодишња победница овог регионалног поетског конкурса, у пратњи професора-ментора Катарине Вучић, њене професорке књижевности, и Душко Бабић, директор Филолошке гимназије, као гост Лимских вечери.

Најпре је 12. децембра, у оквиру манифестације Гост песник Лимских вечери, представљен портрет песника Душка Бабића. Том приликом о Бабићевој поезији говорили су књижевни критичар Петар Арбутина и аутор, док су прибојски средњошколци читали поезију из његових двеју последњих збирки песама: „Умити се сузама“ (СКЗ, Београд, 2015 ) и „Ако љубав нисмо“ (СКЗ, Београд, 2017).

Дан касније промовисана је збирка песама „Маслачци“ Петре Видаковић Цветковић (Дом културе „Пиво Караматијевић“, Прибој, 2018),  прошлогодишње лауреаткиње овог угледног поетског конкурса. У пријатној и присној атмосфери свечане сале Гимназије ученици су надахнуто казивали Петрине стихове и читали своје есеје и критичке осврте на њену поезију. О збирци је говорио и Петар Арбутина, члан жирија манифестације и аутор поговора.

На завршној вечери манифестације у Дому културе „Пиво Караматијевић“, Петра се осврнула на значај награде и објављивања збирке песама у њеном одрастању и опредељењу за остајање и опстајање на песничкој стази и прочитала неколико нових песама.

Петар Арбутина о збирци песама „Маслачци“ Петре Видаковић Цветковић (из поговора)

„Неспорно је да је песникињи интуитивно близак став Фридриха Ничеа да би „људи пре прихватили испразност као смисао живота, него што би прихватили одсуство смисла“. Јер управо тим „одсуством“ Петра обележава своје присуство посматрача и тумача спољашњег и унутрашњег света, дешифрујући и демистификујући породичне и друштвене односе, идеолошким присилама утврђене друштвене вредности и потребу за откривањем скривеног и заборављеног смисла... Неспорно је да „Маслачци“ квалитативно надилазе поетску продукцију млађе генерације, тачније песника који тек ступају на књижевну сцену. Али такође је неспорно да ова збирка у себи обједињује све књучне теме и књижевне стратегије које управо дефинишу и одређују ту генерацију. У сваком случају, Петра Видаковић Цветковић је песникиња која је на веома оригиналан начин објавила своје присуство у књижевном свету.''

Ученици Гимназије у Прибоју успешно су нашли тачку ослонца и поистовећења са апстрактном урбаном метафориком наше младе песникиње. Доносимо одломке из њихових веома успелих критичких осврта на збирку „Маслачци“.

Ева Видаковић:

Поезија остаје иста тако што се непрестано  мења. Песме су одувек биле чувари  наших привида. Уосталом, као и целокупна уметност. Певање је оно што је трајно, а у животу, у историји цивилизације, у малим историјама наших живота, једино је стална промена. Певање учвршћује живот, и одлаже га у архив времена, као траг, дубок или мање дубок, велик или мало мањи, све зависи од власника који траг оставља. Петра Видаковић Цветковић је успела да у раном животном добу остави изузетан траг захваљујући њеним ,,Маслачцима''.

Све се изменило данас, у односу на стара времена. Нестао је стари распоред неба, под којим се другачије писало и живело... Петра управо уочава те промене које се дешавају, тумачи унутрашњи и спољашњи свет човека, говори о друштвеним односима и појавама које чине суштину модерног човека. Говори о друштву које нам топи кожу, једе облаке, гута костур иако смо ми само желели да будемо добри...

Желим да свако од нас научи од ове младе жене да смо сви ту са неким циљем који треба да остваримо, да свако од нас вреди и да једино што треба да урадимо јесте, да се покренемо. Али не сутра, него данас.

Када би у свету било више униката као што је Петра, и када сви ми не бисмо тежили ка једнаким циљевима, свет би био лепше место. У животу једино треба пронаћи смиао, иако се све чини бесмисленим: ,,КРАЈ ЈЕ ТВОЈА ПОЧЕТНА СТАНИЦА!'' 

Босиљка Којадиновић:

Поезија Петре Видаковић Цветковић представља зрео приказ реалности, иако је песникиња прилично млада. Примећује се њен презир према ововременим искривљеним и унакаженим погледима на свет, друштво и, уопште, на цивилизацију. Она се отворено згражава над том изопаченошћу, очигледно се ограђује од тога и заобилази опште трендове. Описује данашњицу: ,,Неусмерена деца / остале смо без перспективе...“ На примеру индивидуе представља широки генерацијски спектар: ,,Та девојчица / сада је део канализације / одише смрћу / себи сродних.“ Петра прецизно уочава све пропратне околности, које су постале наша свакодневница: ,,...мигрантску дечју глад, / ...туберкулозни кашаљ / страственог пушача / друге цркотине / људски измет“...

Лана Матић:

 „Лирика је бреме. Осим тога, крвожедна је. Искрвариш због онога за шта многи не би дали ни по луле дувана. Језик је једино оружје нејаких“ (Радмила Лазић).                                                                       

„Маслачци“ Петре Видаковић Цветковић су збирка песама кроз коју се упознајемо са многим проблемима данашњег времена. Са својим необичним стилом, ова песникиња је типичан представник своје генерације. Она указује на то шта се догађа око ње као и са чиме се сусрећу данашње генерације.

„Уметност је
остати дете 
упркос свести                                                                                                                                                                                            
о кварљивом саставу.
Не отварај се,                                                                                                                                                                                                                    
наивни цвете“.

У песми „Латице“ млада песникиња говори о томе како без обзира на бројне препреке и на често негативан утицај света треба остати свој, треба остати дете, јер, колико год овај свет био мрачан, ми смо светла и сијаћемо и у најмрачнијим ноћима.

Вук Бјелић:

Збирка песама „Маслачци” састоји се од четрдесет и четири симболички слојевита лирска дела слободне форме која немају шири смисао или поенту од тога да представе и опишу привремена, али и константна осећања лирског субјекта, његов поглед и разматрање суровог света, људи у њему, отуђеност, самоћу и пратећу егзистенцијалну језу, мисао на то да је све што човеку чини задовољство минијатурно или непостојано у поређењеу са остатком свемира.

Песникиња у више наврата појмове живота, опстанка човека и природне селекције ставља у кратак и морбидан план који је уско повезан са средином у којој живи, догађајима из детињства и хладном српском естетиком. Осуђује људску безосећајност и светско поимање зрелости, запажа се да зрелост у ствари представља суровост и да је наивност и невиност врлина великих људи (песма “Зрели”). Говори о непрестаној борби одрастања, суочавању са својим немирима, страховима и свачим што спутава човека на путу ка срећи (песма “Бајка”).

Било које банално и свакодневно дешавање је интензивно доживљено од стране песникиње, она у просечним и свакидашњим појавама уочава велику количину емоције и потенцијала која је довољна за изузетну песничку слику (песма “Слушалице”). Иако нису све песме толико херметичне, лирски субјекат при самом завршетку успева да склопи унутрашњи мир, гледајући на вечиту борбу и поновно рађање из свог пепела свих својих минулих снова и лепих осећања која су на њој оставила траг, али и научила је животу, постојању и одрастању (песма “Феникс”).